Memento mori - Zoran Kovačić

Memento mori U ovom svijetu sve je borba, a ja nijesam ratnik. Ne treba mrzjeti. Da li se zaboravom sahranjuje Äovjek? Da ne grijeÅ¡im duÅ¡u, i na duÅ¡u mislim. NiÅ¡ta nije isto, samo je sve sebi sliÄno. Ako se sluÄajno desi, da se moja duÅ¡a bude selila, neka to bude drvo, i Äovek, i konj, i pas...i prostor. Ne moÅ¾e se definisati postojanje, ni Äovjek, ni Å¾ivot, ni vrijeme, ni prostor. Nema smrti, ima odsutnosti i zaborava. Gledam kroz slomljeni prozor, opet pupolji bilje, neka djeca i leptir, i njega bi da slobode liÅ¡e, i Å¾ivota, i svi bi neÅ¡to ukidali, a ukidanje Å¾ivota nije igra. Kakva je draÅ¾ od nevinog napraviti Å¾rtvu? Prostrana ravnica, nebo, sav prostor ispred mene, cijela vasiona u jednom. Trebaju mi pojmovi o pojmovima, morao bih znati, a slaba je pamet. Jer, prostor nema mnoÅ¾inu, ni zloÄin ni dobrota, ni pravda ni nepravda, ni istina. Trome i teÅ¡ke noge, ni snage za bjegstvo, nema se kud, a i ne treba, a i gdje bi? Ne moÅ¾emo spasiti ni danas, ni sjutra, ni Å¾ivot. A Å¡ta je Äovjek? Samo pas koji ima psa. Uskoro Äu biti ono Å¡to sam bio, prosta suÅ¡tina, jednak sa svime i svaÄim, a okolo duboka nijema tiÅ¡ina, Å¡irina i prostor, prostor bez vremena, bez razlika u postojanju, bez istine i laÅ¾i, pravde i nepravde, radosti i tuge, neÅ¡to savrÅ¡eno, ravno, bez poÄetka i kraja, neograniÄeno, Äisto, samo niÅ¡ta. I pre roÄenja mrtav sam bio. Silan je prostor vasiona, nepregledna tiÅ¡ina i savrÅ¡enstvo, bez onih koji od nevinih stvaraju Å¾rtvu, o kakva Äe to biti ljepota. MoÅ¾e li Äovek zamisliti neÅ¡to, a da to nije Å¾ivot? NoÄ je starija od dana za jedan dan. Navikao sam na samoÄu!